Сећање улице

ЗАПИСИ ИЗ ГОДИНА КОЈЕ СУ ОТРОВАЛЕ СКАКАВЦЕ
Самоубиство златне рибице
Ми смо имали своје бубице, они своје. Наше су биле у нашим главама, њихове у нашим собама и поставама наших капута. Они су мислили да ми знамо како преживљавамо и да ћемо се изланути пред њима. А ми нисмо мислили ништа. У томе је тајна нашег опстанка. И онда, кад је најзад неко упалио светло, имали смо шта и да видимо: „Весело пуцкета ватра, па то гори наша шатра!”

Пише: Небојша Јеврић

Књига ми је изашла у 4.000 примерака, што је био огроман тираж за први роман.
А ја сам наредне месеце провео на ВМА, на одељењу за туберане.
„Дивно”, рекао је очев стриц Саво, стари лекар, „то је као мало јачи трипер.”
По целу ноћ сањао сам жене. То је један од симптома.
Обилазила ме Тања Вујић, у коју сам био заљубљен као мало магаре.
Долазила је сваки дан.
Оставила ме истог дана кад сам напустио болницу.
Више сам јој се свиђао као болесник.
Рекла ми је да личим на црногорске шверцере. И отишла у Африку. Никад се више није вратила из те неке Нигерије, Замбије, јебем ли га. Вероватно је појео тигар.
Са генерацијом из Бијелог Поља нисам се дружио.
Били смо као матуранти на слету, у Београду, да машемо Титу заставама. Наш посао је био да трчимо око стадиона и да певамо „Друже Тито, ми ти се кунемо да са твога пута не скренемо”. Нисам могао да трчим и да певам, па сам песму исецкао: „Друже Тито, ми ти секу немо”. То се није допало Љубисаву Кнежевићу, песнику и партијском секретару, човеку Службе, па је организовао састанак SS (Савеза социјалистичке) омладине. Иако нисам био члан, избацили су ме. Сви су гласали да будем кажњен и да више не трчим око стадиона.
Десет дана до повратка провео сам у Београду, базајући Теразијама. Куповао сам јефтине песничке књиге и одлучио да будем писац. И ништа ме више није занимало осим тога. „Све ћу да их карам!” мислио сам.
У Балканској улици наишао сам на редакцију Студента. Попео сам се на четврти спрат и био одушевљен. На зиду су били окачени брусхалтери и постери. Испричао сам им шта ми се десило, а они су ми великодушно понудили да ноћим код њих. Предложили су ми да се упишем на филозофију.
Тако сам се са јединицом из владања уписао на филозофију, зато што су ми рекли да се тамо највише лаје. Обожавао сам да седим поред димњака на крову и да завијам у сумрак као вук.

МОЈИ ДРУГОВИ, ЖЕСТОКИ МОМЦИ

Пера Во се лажно представљао као Пера Коњ, а у ствари је био Пера Во. (Лаза је био Коњ.) Једном је песник Аца Секулић набавио воловске рогове и хтео да организује крунисање Пере Вола.
Пера је по потреби мењао визит карте. Углавном је био сликар.
А Едо Вишо, из Требиња, сада је расељено лице у Канади. Завршио је протестантски факултет и постао пастор. Тад је био пропали студент књижевности и луд ко струја. Имало је у њему два метра. Кракат, са дугом плавом косом, увек у мантилу дугом до земље, у који је могло да стане пола самопослуге.
Имали смо најбољи систем за „улични старт” у Кнез-Михаиловој. (Данас, бре, нико више не стартује рибе у Кнезу!) Клекли бисмо пред усамљену шетачицу, пазећи да је не препаднемо. Едо би је ухватио за једну руку, ја за другу.
„Молим те”, цвркутали смо углас, „хоћеш ли да будеш наша девојка?”
Звездана је била из Ужица и луђа од нас обојице.
„Хоћу!” продерала се тако да се пола Кнеза се окренуло.
А моја газдарица, госпођа Кајсија Мајкић, имала је деведесет шест година и била срећно заљубљена још у Милоша Црњанског, али и у Еда Виша (који се представљао као Едуард Вишо, Француз). Кад Еде не би било три дана, питала је:
„А где је онај лепи Требињац?”
Кад се не би појавио седам дана, мумљала је:
„А где је онај буљави Требињац?”
Пили смо једном вињак нас четворо, а златна рибица гледала је из акваријума. А ја не волим то. Што имам, увек поделим. Насуо сам вињака и рибици, али она је полудела. Залетела се главом у зид акваријума и извршила самоубиство.

ПОЗОРИШНИ ПРОМАШАЈ СЕЗОНЕ

Од тебецеје сам се лечио куваним вином. Цимер ми је био Славко Штимац.
Он је лежао на једном кревету, ја на другом. Између нас телефон. Звали смо рибе и пријатеље да нам се придруже и донесу неку флајку. Буразеру, било је то потттттонуће, што би рекао Видосав Стевановић Муца кад се убије од ракије.
И трајало је тако све док за Штимца није сазнао мој тата.
Тата је дошао да ме води у Бијело Поље, али нисам хтео да кренем. Он је изнео столицу и сео испод ораха
„Овде ћу да седим, а без тебе не идем”, рекао је добри професор руског из Бијелог Поља.
Некако смо се нагодили. Повели смо и Славка са нама.
У Бијелом Пољу Славко је био атракција.
Одлучили смо да ја напишем монодраму за њега, коју ће играти по Црној Гори. Тако ћемо доћи до кинте и отпутовати на крај света (ако ово ужасно место уопште има крај).
Монодрама се звала Тајна Бермудског троугла.
А онда је почела турнеја. У Бијелом Пољу је прошло још некако. У Бару како-тако. А онда смо кренули на Цетиње, у гимназију. Мој стриц Слобо ставио је кравату први пут од како се оженио и стигао код кума, управника гимназије.
Тржили смо да нам изнесу гајбу пива на позорницу. Глумац је пола текста изгубио, пола заборавио. Били смо пијани. Ма, какви пијани, убајаћени од пића. Прво је устао мој стрикан, откинуо кравату, бацио на под и изашао. За њим и сви остали, сва публика. „Новац од карата можете подићи на благајни”, рекао је организатор представе.
У празној сали остали смо Славко и ја, са гајбом пива и стрика Слобовом краватом на патосу. Славка су већ увелико тражили преко новина да игра у филму Браћа по матери.
Годину дана касније, почео је да пљује крв и престао да пије.
Од тада се нисмо дружили. <

***

Ђурина кућа
У кући Ђуре Јакшића, на средини Скадарлије, била је редакција „Песничких новина.” У редакцији су били Крца, Амбро, Брана и Аца. Сада сви покојни.
Ту су прављене најлуђе књижевне вечери у граду. Песници су као хонорар добијали три флаше клеке. Без пореза.

***

Лале Бас у дужничком ропству
И појавио се Алмир. Алмир Залихић. Нико није могао да наслути колики је то преварант. Постао је хит. Појављивао се у седам ујутру и остајао до фајронта. Плаћао, покривао све наше пиздарије. На крају је одлучио да откупи Светислава Басару из дужничког ропства. Басара је сјебао BMW неким ужичким мафијашима. Они су га, пошто је изгледа стварно успео да заврши графичку школу, запослили у штампарији „Борбе”. Да би покрили штету, сваког месеца су му узимали плату. Али спасао га је Алмир. Тада још нико није знао да и Алмир, на кварно, узима лову од каматаша.